Бора Станковић - Приппвијетке

Ево ни сада, ни целога живота, никада никоме не позавидех више него тада њему, када после
положене матуре дође кући, да проведе распуст.
И пре је било ''наших'', али већином су допирали до Ниша, а највише до Алексинца, по учитељским
школама. А и ко би се усудио да иде чак и тамо у Београд, знало се да иде или у Богословију или у
оне кратке земљомерске и телеграфске курсеве. И сви би они, ма да је већина бивала доброга
стања, ипак одлазили са лажним општинским уверењем о сиромаштини и онда би своје школовање
провели око мољакања за стипендије, послуживање и разне милостиње. А новац, што би га добили
од својих кућа, брижљиво би чували и крили, да би могли, када за време распуста дођу овамо кући,
што више да довуку не одела, него машни, оковратника и манжетни. А највише велике,
гломазне књиге, историје, и то културне, социјалне, па чак и на туђим језицима само да би
овамо нас, своје рођаке, који ћемо исто тако, кроз неколико година, продужити школовање,
том својом наученошћу, том множином књига, студија просто убијали и изазивали код нас толики
страх а и поштовање.

Међутим он, Милан, мој као неки рођак по тетки а и комшилуку, јер њихова је кућа била одмах
трећа од наше-није хтео да буде као сви они. Одмах оде тамо у Београд и уписа се, и то у
''најстрожију гимназију'', како се говорило, и продужи даље школовање. И што је најглавније било:
није се као сви до тада, издржавао послуживањем, него поучавајући децу по господским и
министарским кућама. Тако се бар његови укућани, а особито отац, причали, и тако смо ми сви-
не веровали, него тврдо били убеђени-јер за нас овамо свака је београдска кућа била
министарска.

И што га још више уздиже: не само да није од куће тражио да му се по каткад пошаље новац,
рубље или одело, особито нове јаке ципеле, него је он отуда овамо њима често слао поклоне и
дарове.

И сад не могу да заборавим оно, што је чинило читав догађај, када би његови о слави, Св. Николи,
добили од њега живе, свеже рибе. Велике и живе, и то у доба, кад је овамо код нас и слана, готово
укварена, риба била посластица, реткост. Колико пута бисмо тада ми, деца, ишли, да их гледамо,
како се одмрзнуте у топлој води, већ крећу и мрдају. На сваки њихов изненадни покрет, удар
репом, ми бисмо одскакали уплашени, а опет сваки од нас, кришом, да нас не би спазили,
замакали смо прсте у ту воду, са страхом додирујући њихова љигава и тамна тела, па после не
бисмо могли да их се налижемо, наслађујући се тим рибљим, сланим мирисом. Па онда оно-не
хваљење, него срећно, а у журби, у великом послу идење његове матере по комшилуку и
тражење на послугу каквог великог суда, особито широке и дубоке тепсије, у коју би могле те и
толике рибе да се сместе и стану. И онда оно њено вајкање:

Не знам где да нађем толики суд!-Ја толики немам, а он, ето послао отуда неке рибе. Не
знам ни да ли су морске ни какве су-само велике и живе. И сада не знам, шта с њима да радим. А
шта му је требало толико да нам шаље и толике, ко зна колике, ко зна колике је паре за њих
дао?...

Али кад он, после неколико година, у тој првој и најстрожијој гимназији положи и матуру и за време
распуста дође овамо, тек би онда било нешто. Прави господин! Са развијеним кључним костима,
јаким вратом и тамним, маљавим вилицама и наусницама. Чела развијена, висока, испупчена а
више њега нарочито уздизана и кратко поткресана коса.

Обучен, истина, у доста широко, не за њега кројено одело, али прилично ново; са штапом испод
пазуха, великом кожном дуванкесом и у рукавицама и са чак до испод пола шаке дугачким
манжетнама. А ја се убих, скући цртаћу харију, савијајући као манжетне: а по овима, од
хартије, од хартије, наслађивао сам се, како ће ми оне тада лепо стајати.

И његова величина с године у годину све је већа и већа бивала, особито у мојим очима. Још кад
се дознаде и чу, да и он учи за професора и да још само која година, па ће и он бити професор; и
када наши наставници почеше с њиме да се друже, као са својим будућим другом, и он поче
долазити на наше испите-онда тек његова величина, срећа и господство достиже врхунац.

Сећам се кад би дошао у наш разред за време испита, да онда мојој срећи, јер су сви другови
знали да због мене долази, а и мом страху, да се не осрамотим пред њим, ако не знам, није
било краја и граница. А она врелина јунскога дана: ми у затвореној и пуној од нас соби, а
напољу толико сунце бљешти и толико продире кроз суве и чисте, једанпут у години тада, око
испита, опране прозоре, да нас чисто гуши. У клупама, међу нама, заудара зној. У глави
врелина мозга од силом, на брзу руку, што више угураних предмета, који ће да се полаже.
Колена ми се од страха укочила: држим међ рукама неиспавану а још мање како треба
очишћену и умивену главу; грозничаво прелиставајући поједине партије, осећам како ми се од
зноја са прстију влажи коса и кожа. И онда поред свега онај страх, трепет, напрегнутост: да
можда, не можда, него сигурно, ето сад, док ниси ни дочитао то што си ''случајно'' заборавио, не
будеш прозват. И таман, какав је онај твој не професор, не човек, него крвник, као да зна да
си то заборавио, да то не знаш,-ако у инат не исповрти и баш то те пита! А он са њима, тамо за
столом тако слободно седи. Чак узима каталог и завирује у њ: гледа нам оцене. Насмијан,
свјеж, слободан, са чистом крагном и великом машном, са још бељим манжетнама и навлаш што
више извученим из рукава; њежних господских руку, чистих ноктију и на малом прсту пуштен,
негован дугачак прозрачан нокат.

И тада, поред свега страха, ужаса, када ћу бити прозват, када ћу се почети да срамотим-једна
једина жеља, никада ваљда недостижна нада: када ћу и ја бити тако као он?! И ето тако бити
господин и исто, ето ка сада он, овако присуствовати на испитима својих рођака. Када ће и мени
мати, као што знам да сада његова чини: сваког дана после ручка, када будем легао или се
повукао у своју собу, а она онда око куће да растерује кокоши и пилад, да не чине ларму и
узнемирују ме?

Када ће и мој отац, као сада његов, кољући сваког другог дана по једно јагње и уносећи га
у кућу, заклано са крвавим ножем међу устима, бришући руке о кукове, тихо, уплашено и све
на прстима да улази? Још пред самим улазом да изува ципеле, да не би у кухињи лупарао њима и
можда њега тамо у оној великој гостинској соби узнемиравао или буди, ако још спава и лешкари...

Па онда, када ће мој старији брат тако, као сада његов што ето не зна шта ће од радости?
Његов ''Миле'', оно чупе, умрљаних уста и образа, чак и обрва, голо само у кошуљи, које је он
толико носио на леђима, цупкао га, забављао, да не би тамо матери у кухињи сметало при
послу, или дерало се,-ето сада прави господин, и то колики господин, и ко зна још колики ће бити!

И онда, да би тамо у чаршији, међ комшијама, осталим дућанџијама, а особито мало богатијим,
сваког дана се као знало за то: како је њихов Милан дошао са школе и ето одмара се код куће,
он је, тај старији му брат, свакога дана куповао најлепшу лубеницу и, подаље од себе, на
длану носио кући, да би на питање и дивљање комшија, како је лепа, црвена као крв и још са
ноћашњом росом и свежином, он могао одговорити:

-За нашег Милана!...

Па ће се исто тако и мој старији брат радовати, као сада његов, када овај после ручка и доброг
спавања, и два три сахата дотеривања и глађења прд огледалом, изиђе у шетњу, па наврати
њему у дућан. Али не улази, него са штапом стане на праг дућански, а он, брат му, сав
срећан, тобож и он има горе ка пијаци, где су велике кафане и гостионице, какав посао, па
одмах навлачи фермен и из чекмедџета узима ону пазарку, модру, плесниву али дубоку и пуну
кесу и трпајући је у појас, полази са њиме. Али одвојен, мало иза њега, као и да не може да га
се нагледа и као да му тобож са својим чакширама и лактима не упрља капут, а оно у ствари
да, тако одвојени, што више њих двојица упадну у очи. И ако се успут овај сретне са ''својима'',
господом, неким чиновницима, брат онда све води у кафану, поручује пиће и то све пиво. Зна
он, да они само то пију. Седа и сам са њима, али опет мало подаље. И једнако наваљује, још не
би чаше испили он поручује друге. И он узима да пије то пиво, али не може, горко му, а да поручи
ракију, зна, да је то просто и зато са сузама у очима од пивске горчине гута га. Вади кришом из
оне велике кесе и тајом келнеру плаћа. Кад му овај донесе кусур и казује колико је, он га не
слуша, још мање да броји. Чак би волио да му ништа и не враћа, а све из страха, стида да се тиме
не покаже прост, да тиме собом њега, Милана, међ тим његовим друговима не осрамоти, и
пошто у ону Миланову кожну, велику дуванкесу кришом угура испресавијену банку, он да им
не би и даље сметао, јер зна да није за њихово друштво, за њихове разговоре, диже се, опрашта
се, а њему, Милану, говори:

Па ти Миле, не мораш рано кући, оставићу ја, да је отворена капија.

А то је значило да му је он у кутији дуванској оставио новца, те не мора да се боји да неће
доста имати, ако хоће да са тим својим друштвом да седи и даље, вечера, чак и пије и у зору
дође кући. Зато ће он и капију оставити отворену, да не би морао да чека и лупа. И одлазећи од
њих чисто са прага кафанског скаче овамо у чаршију, одахњујући, ширећи прса и лактове. Од
среће и раздрганости дође му да самога себе лупи по врату, јер ето сада цела чаршија постаде
његова. Сви дућани, све комшије виде сама шта је, ко је он и каквога он брата има!

И ето то: кад ћу и ја такав бити, када ћу и ја мојима толику срећу и радост тим својим доласцима за
време распуста причињавати, то је, тада толико за мене било, да ни до сада, и мучно и убудуће
да ћу осећати веће жеље...